Ginga Eiyuu Densetsu (Legend of the Galactic heroes)

„LEGEND OF THE GALACTIC HEROES“ Autor Recenzije žena koju poštujem, cenim i kojoj se divim Isidora Vlasak.

Bog sveti zna da sam tokom godina isporučila brojna pisanija na temu najrazličitijih anime i manga naslova, sa’ranjujući one koji mi se nisu svideli i svesrdno preporučujući one koji su mi zapali za oko . Ipak, uz sav moj prosvetiteljski rad da široj publici skrenem pažnju na neka manje poznata a zlata vredna ostvarenja, za sve ove godine još uvek nisam napisala Dubokomisleni Analitički Esej Za Buduća Pokoljenja na temu mog omiljenog anime serijala – „Legend of the Galactic Heroes“. Razlog za ovo je jednostavan: u pitanju je serija toliko vrhunskog kvaliteta da mi je nekada teško da pronađem odgovarajuće reči kojima mogu da opišem na koliko složenih narativnih nivoa „Legend of the Galactic Heroes“ (za prijatelje, „LOGH“) funkcioniše, i do koje mere uspeva da ostvari megalomanski ambiciozne – da ne kažemo pretenciozne – ciljeve koje sebi postavlja. Anime je ostavio toliko snažan utisak na mene da sam se iskreno pribojavala svih pokušaja da misli bacim na papir, jer mali je broj ostvarenja, u bilo kom mediju, koja su me toliko prodrmala da su me navela da promenim način na koji percepiram svet. Bez preterivanja. Pred vama je, dakle, moj prvi tekst o mojoj najvećoj anime ljubavi, „Legend of the Galactic Heroes“ – pa nek mi je sa srećom.

Ako joj se pristupi valjano, spejs opera – kao podvrsta naučne fantastike u kojoj nauka najčešće leti kroz prozor, a svemir postaje poligon za egzotične avanture ili političke igre čovečanstva u ekspanziji, više nalik na futuristički fentazi nego na studiju moguće budućnosti – može da isporuči retko duboke sage o ljudskoj civilizaciji i naravi, upravo zato što je lišena tereta istoričnosti koji nose priče smeštene u realni svet. Naravno, nije svaka spejs opera dubokomisleno mrsomuđenje na temu suštine čovekovog bića – niti, u krajnjoj liniji, to treba da bude – ali one najbolje, one na kojima su radili pravi majstori, zaista predstavljaju vrhunac stavljanja čovečanstva pod lupu u okvirima zabavnog, pitkog žanra. A na mnogim listama najboljih spejs opera svih vremena – u bilo kom žanru, pisanom, igranom ili animiranom – „Legend of the Galactic Heroes“ zauzima prvo mesto.

Radnja „LOGH“-a smeštena je u daleki 36. vek: čovečanstvo se raširilo svemirom i kolonizovalo skoro svaku nastanjivu planetu. Međutim, umesto da uživa u periodu prosperiteta i mira, svemir potresa vekovni rat između dveju ideološki suprotstavljenih strana. Jedno je Galaktičko carstvo – pomalo umorna i izanđala apsolutistička monarhija u kojoj aristokratija radi šta joj se prohte, sa šizofrenim spojem najsavremenije ratne tehnologije i društvenog poretka iz sredine 19. veka, u kome orgijaju nemački suprematizam i teška vagnerijanska simbolika (za šta, inače, postoji logično objašnjenje: rodonačelnik carske dinastije, koji je imperiju i uspostavio, bio je neopisivi fanboj Bizmarkove političke škole i pruske vojne doktrine, i kad se dočepao vlasti učinio je sve u svojoj moći da društvo vrati nekoliko vekova unazad – svaka sličnost sa Trećim Rajhom vrlo je nesuptilna). Drugu stranu predstavlja Alijansa Slobodnih Planeta: etnički šarolika, naoko napredna, puna retorike o demokratiji i ljudskim pravima, odnosno o borbi za socijalnu pravdu i dostojanstvo običnih ljudi, Alijansa je suštinski jednako trula kao i carstvo, ogrezla u korupciju i političke mahinacije koje od svake predizborne kampanje naprave noćnu moru. Obe strane imaju svog junaka: u Carstvu, pratimo Rajnharda fon Mizela, harizmatičnog mladog plemića u kome ključaju ambicije i ideje, željnog da se dokaže jer zli jezici njegov munjevit uspon u vojnim redovima tumače činjenicom da mu omatoreli Car firca stariju sestru. Na strani Alijanse, tu je Jang Ven-Li, propali istoričar koji je u vojsku otišao zbog „sigurnog radnog mesta s dobrom platom“, blage naravi, pomalo sklon čašici, lenj k’o buba, i više naklonjen dugim filozofskim monolozima o teoriji politike, nego podmukoj igri prestola kojom je okružen. Obojica su genijalni ratni komandanti – najbolje što je njihovim vojskama moglo da se desi, a kako serija i sama često kaže, da se nisu našli na suprotnim stranama, postali bi dobri prijatelji. Dok pratimo kako Rajnhard grabi vlast za sebe u želji da reformiše i unapredi Carstvo, a Jang Ven-Li uviđa zašto se demokratija kao vrednost mora braniti, pred nama se razmotava saga o usponu i padu pojedinaca i političkih sistema, nalik na simulaciju istorije koja preispituje kako funkcionišu društveni procesi.

A to je, uh, samo jedna od dimezija ovog remek-dela.

„Legend of the Galactic Heroes“ je sniman prema romanima kultnog pisca Jošikija Tanake, koje adaptira vešto čuvajući književni duh originala i britko pisane dijaloge – najveće odstupanje od izvornog štiva nametnula je viša sila, odnosno životne okolnosti jednog od glavnih glasovnih glumaca (pošto bi zalaženje u detalje predstavljalo spojler, javite mi se kada završite seriju pa da plačemo zajedno). Anime broji maratonskih 110 epizoda – ali reč je o dobro ukomponovanih 110 poglavlja bez trunke praznog hoda, koja u celini iznose čvrstu priču s uvodom, razradom i zaključkom. Svako skretanje s teme služi produbljivanju sveta i likova – pojedine epizode, na primer, napravljene su kao duhoviti pseudo-dokumentarci, gde nam lokalni istoričari i sociolozi objašnjavaju lekcije iz prošlosti neophodne za razumevanje sadašnjeg stanja stvari. Sa svojih 110 epizoda, „LOGH“ predstavlja najduži OVA projekat u istoriji japanske animacije – verovali ili ne, ceo serijal je izlazio na kašičicu, od 1988. do 1997. godine na video kasetama, i tek kada je anime kompletiran emitovan je i na televiziji. Iza produkcije stoji opskurni studio pod imenom Kitty Films, čiji je dizajn likova inspirisan manga estetikom 70-tih, dok svemirski seting nosi nepogrešiv uticaj „Star Wars“ franšize – iako svaka sličnost s Lukasovom pop-epopejom, fala bogu, ostaje na površinskom nivou. Uz sav svoj šmek stare škole, animacija je mahom bazična: znatno je unapređena u remasterovanom izdanju koje je kasnije napravljeno za potrebe DVD/BD tržišta, te se toplo preporučuje da se latite te verzije kada budete gledali. Što se muzike tiče, osim uvodnih i odjavnih špica, ceo saundtrek spada u javni domen: posmatramo svemirske bitke dok u pozadini trešte Vagner i Betoven, a u biranim trenucima Brams i Šopen i te kako umeju da izmame po koju suzu.

A uz „LOGH“ se, vala, plače za medalju: pored ambiciozne studije rata, politike i društvenih tokova, serija briljira u oblasti karakterne drame. Likova je mnogo – na desetine, čak stotine, toliko da svaki put kada se pojave u dnu ekrana dobijete napisano njihovo ime, što je i te kako potrebno ako želite da valjano pohvatate ko je ko. Međutim, uprkos mnoštvu lica i imena, „LOGH“ uspeva da u svega nekoliko poteza islika portret svakog pojedinca i da mu „treću dimenziju“ – uz opaske o porodičnom životu, hobijima, snovima iz detinjstva ili anegdotama iz mlađih dana, i uz izuzetno realistično pisan dijalog koji zvuči kao da ljudi od krvi i mesa razgovaraju, a ne kao da likovi recituju floskule bitne za zaplet, serija nas drži u čvrstom uverenju da su iza tih uniformi prave osobe, pokretane složenim motivacijama i pune vrlina i mana kao sva ljudska bića. Pored Rajharda i Jang Ven-Lija, kroz „LOGH“ prolaze neki od najkompleksnijih karaktera viđenih u animeima, a i šire – političari, državnici, umetnici, vojskovođe i vojnici, izdajnici, obaveštajci, verni i neverni prijatelji, aristokrate i ljudi iz naroda, patriote u egzilu, borci i diplomate, tragični i manje tragični junaci za koje ćete se vezati više nego što ste mislili da je moguće da se vežete za izmišljene likove, za koje ćete navijati na ma kojoj strani u ratu se nalazili, i koji će vam slomiti srce kada im se desi ono neizbežno.

Budući da „LOGH“ nemilosrdno prati zakone istorijskih promena, mnogo toga jeste neizbežno. Upravo to predstavlja najveće dostignuće ove toliko ambiciozne serije, na koje sam mislila kada sam u disklejmeru napomenula da mi je ovaj anime promenio pogled na svet. Posmatrajući istorijske procese na delu, to kako izuzetni pojedinci utiču na tok civilizacije, kako se društveni poredak menja, kako se isti ti pojedinci menjaju s njim i kako se stvari raspadaju ukoliko komandna tabla padne u šake pogrešnoj budali, „LOGH“ nas uči da ne postoji takozvani „kraj istorije“, odnosno konačni status quo uspostavljene ravnoteže između svetskih sila. Naprotiv, razvoj civilizacije se svodi na neprekidne promene u ravnoteži, na uspone i padove čiji smo svedoci i kada gledamo epizode „Legend of the Galactic Heroes“, i kada ujutro otvorimo novine da vidimo ko je sad šta zasrao u svetskoj politici. To što je na pravi način uspeo da uhvati i prikaže taj univerzalni proces ljudskih i civilizacijskih promena čini „LOGH“ delom za sva vremena, bez obzira na žanr ili medij u kome je ostvaren. I to je ono zašto ga zovemo „najbolje išta ikad.“

Ma koliko mi ovo bilo teško da priznam, anime nije bez mane. Novije generacije fanova se žale da im je tempo radnje prespor i da ima „previše priče“ (zbog čega je serija i stekla ozloglašeni nadimak „Dosadni Nemci u Svemiru“), ali što se takvih primedbi tiče, novijim generacijama fanova srdačno poručujem da svoje mišljenje izvole zabiti tamo gde sunce ne sija. Čuju se pritužbe i na račun „sveznajućeg naratora“ koji zagrobnim glasom suvoparno pripoveda o subdinama likova i istorijskim činjenicama. Lično, mislim da narator jako doprinosi doživljaju, jer nam upravo on svojim opaskama daje uvid u prošlost ili privatni život pojedinih likova, ili nam objašnjava kako je jeziva, nasilna bitka kojoj smo upravo prisustvovali u istoriji zabeležena na potpuno suprotan način od onoga što se stvarno dogodilo. (Da ne kažem da je bilo divnih trenukata tokom mog gledanja serije kada sam se intenzivno naglas svađala s naratorom, posebno kad krene da anticipira katastrofalan razvoj događaja, jer zna kurva da će likovi da nadrljaju, a ne samo da ćuti nego još i zvuči k’o da se raduje). Jedina primedba koja stoji odnosi se na to da serija, uprkos brižno izgrađenom realizmu na koji je toliko gorda, povremeno ume da sklizne u neke prilično cartoonish momente koji ne bi boli oči ni u jednom drugom animeu, ali ovde umeju baš onako da zaštrče. No ’ajde, nema ih mnogo, a i nekako prođu ispod radara pored onolike divote kojom nas serija zatrpava.

S obzirom da je kraj serije, kako da kažem, vrlo finalan, to je sprečilo ovu franšizu da oboli od pogane bolesti zvane sikvelitis. Međutim, ohrabreni izuzetnom reakcijom publike koja je u Japanu od „LOGH“-a napravila kultni hit, producenti jesu pronašli način da izbace dodatni materijal. Pored ovih 110 epizoda, „LOGH“ ima i tri prikvel filma, kao i Gaidene, dva kraća OVA serijala koji se bave Rajnhardovim i Ven-Lijevim avanturama iz mlađih dana. Na ova ostvarenja možete baciti pogled, jer je svaki novi trenutak proveden u svetu „LOGH“-a dragocen, ali stoji upozorenje da su ispod kvaliteta glavnog serijala, pošto se kod njih već oseća to da su nastali da bi se udovoljilo publici, a ne da se ispriča priča.

I još jedno upozorenje: „LOGH“ boli. „LOGH“ boli pre svega zbog tog jezivog utiska da ste upravo odgledali najbolji anime koji je ikada napravljen i da vam je medij ponudio sve što ima da pruži – i nakon njega, više ništa neće biti dovoljno dobro. Još pamtim kako sam preplakala celu drugu polovinu 110-te epizode, cmizdreći toliko da mi se razmazala maskara i slepile trepavice, pa smo morali da pravimo pauze da skinem šminku pre nego što smognem snage da nastavim s gledanjem. Nisam ja tako neutešno plakala zato što se na kraju desi to što se desi, ne – razlog suzama je bila jeziva spoznaja da je to poslednja epizoda, da nema dalje, da pada zavesa i predstava je gotova, a kuku meni šta ću sad od života, šta će mi popuniti tu prazninu koju je „LOGH“ ostavio.

Do sad, nijedan anime nije uspeo u tome.
FB IMG 1484491439645